Lični Izbor i Društveni Pritisak: Šta Se Krije Iza Odluke o Prezimenu u Braku?

U srcu mnogih priprema za venčanje, pored izbora haljine, muzike i menija, postoji jedno, naizgled jednostavno, ali duboko lično pitanje: kako ću se zvati posle braka? Ova odluka, koja bi trebalo da bude isključivo privatna i emotivna, često postaje predmet javne rasprave, osuda, čak i negodovanja. Zašto? Jer dotiče same temelje našeg identiteta, tradicije i shvatanja o porodici.

Razgovor o prezimenu je mnogo više od puke formalnosti. To je priča o ličnom identitetu, o povezanosti sa korenima, o poštovanju u vezi i, nažalost, često o društvenom pritisku koji nameće šta je "ispravno" a šta "nenormalno". Kroz bezbroj iskustava i mišljenja, jasno se ističe jedna poruka: s na sebe se vrati i od sebe kreni uvijek. Samo povratkom na sopstvene želje, vrednosti i osećanja možemo doneti iskrenu odluku koja će nas ispuniti, a ne one koje očekuje okolina.

Pravo izbora: Četiri mogućnosti pred zakonikom

Mnogi su iznenađeni kada saznaju da zakon u stvari nudi četiri jasne opcije prilikom sklapanja braka: zadržati svoje devojačko prezime, u potpunosti uzeti prezime supružnika, zadržati svoje i dodati supružnikovo (sa ili bez crtice), ili, retko pominjano, supružnici mogu zajednički odabrati potpuno novo prezime. Ova sloboda izbora je relativno nova stečevina, simbol napretka i priznanja individualnosti. Ipak, koliko god bile jasne na papiru, u praksi se često suočavaju sa zidom predrasuda.

"Podrazumeva se", kaže se često. Matičari, porodica, prijatelji - mnogi polaze od pretpostavke da će mlada "normalno" uzeti mladoženjino prezime. Čak i kada se par unapred dogovori o drugačijoj opciji, moguće je da će na samom venčanju doći do neprijatnih scena: od gromoglasnog aplauza kada se čuje "uzima muževo prezime", do zviždanja i negodovanja ako se pomenu druge varijante. Takve reakcije ne govore samo o netoleranciji, već otkrivaju koliko je duboko usađena ideja da je prezime merilo ljubavi, odanosti i "pravilnog" formiranja porodice.

"Meni je to normalno": Tradicija kao argument

Jedan od najčešćih argumenata za uzimanje muževljevog prezimena je upravo tradicija i navika. "Tako je oduvek bilo", "Svi tako rade", "Posle par godina navikneš se". Ovakvo razmišljanje ima svoju težinu - stvaranje zajedničkog porodičnog imena može delovati kao simbol jedinstva. Za mnoge, osećaj pripadnosti i jedinstva unutar porodice je nešto što vrednuju i žele da istaknu kroz isto prezime.

Međutim, ovde se postavlja ključno pitanje: da li se jedinstvo porodice zaista gradi na zajedničkom prezimenu? Ili se gradi na međusobnom poštovanju, ljubavi, komunikaciji i podršci? Kako jedan forumski sagovornik ističe: "Porodicu ne čini prezime nego dogovor, tolerancija i uvažavanje uzajamnih razlika i valjda emotivna vezanost između članova te porodice." Prisiljavanje na simbolički čin može, paradoksalno, potkopati temelje tog jedinstva, ostavljajući gorak osećaj i osećaj gubitka identiteta.

Prezime kao deo identiteta: Emotivni i praktični razlozi za zadržavanje

Za mnoge žene, devojačko prezime nije samo skup slova. To je deo njihovog identiteta, nešto što nose od rođenja, što ih povezuje sa roditeljima, predcima i ličnom istorijom. Ono predstavlja celokupan život pre braka: obrazovanje, karijerne uspehe, putovanja, sve ono što je oblikovalo njihovu ličnost. "Prezime je deo ženinog identiteta, isto kao i identiteta muškarca," primećuje jedna učesnica rasprave. Zahtev da se to olako odbaci može se doživeti kao nespojiv sa modernim shvatanjem žene kao ravnopravne i autonome osobe.

Praktični razlozi su takođe važni. Karijera i profesionalni identitet su često ključni faktor, posebno za žene koje su postigle određeni ugled u svojoj oblasti pod određenim imenom. Promena prezimena može stvoriti zabune, administrativne prepreke i uticati na prepoznatljivost. Osim toga, čisto administrativna komplikovanost promene dokumentacije (lična karta, pasoš, vozačka dozvola, bankovni računi, diplome, sertifikati) je za neke dovoljan razlog da odluče da sačuvaju status quo.

Pritisak, ucenjivanje i "nevidljiva" prinuda

Nažalost, iako se čini da živimo u progresivnom dobu, mnoge žene se i dalje susreću sa direktnim ili latentnim pritiskom da promene prezime. To može doći od budućeg supruga ("To se podrazumeva, drugačije ne ide"), od njegove porodice ("Šta, naše prezime ne valja?"), ili šire okoline. Ponekad se radi o otvorenom ucenjivanju, a ponekad o suptilnijim formama, poput konstantnog podsećanja ili izražavanja razočarenja.

Kao što jedna ispoved primećuje, čak i kada muž na početku kaže da mu je svejedno, kasnije "kroz šalu" može provlačiti komentare tipa "izdajica" ili izraziti nezadovoljstvo. Ovakvo ponašanje otkriva da se čak i kod onih koji se smatraju modernima, duboko u sebi, može kriati tradicionalno očekivanje. Suočavanje sa takvim pritiskom pred sam venčanje, kada su emocije na vrhuncu i uloženo je mnogo truda, može biti izuzetno teško i dovesti do kompromisa koji ostavlja osećaj žrtvovanja.

Deca i prezime: Pitanje nasleđa i praktičnosti

Pitanje prezimena postaje još složenije kada se u priču uvede tema dece. Tradicionalno, deca nose očevo prezime. Međutim, sve je češća praksa da deca dobijaju oba prezimena. Ovo otvara pitanja praktičnosti (duga prezimena u formalnostima) i kontinuiteta ("Šta ako moja ćerka koja ima dva prezimena, udajom doda treće?"). Ipak, zakon jasno reguliše da se može nositi najviše dva prezimena, što daje prostor za dogovor.

Neki ističu da bi deca mogla da se "stide" ako se roditelji drugačije prezivaju. Međutim, kao što neko pametno primećuje, to je pre svega stvar vaspitanja i okruženja. Ako se detetu od malena objasni da je različitost normalna i da ljubav ne zavisi od prezimena, takve "sramote" neće ni postojati. Suština je u tome da odluka o prezimenu dece treba da bude zajednički dogovor roditelja, voden dobrom decom, a ne strahom od osude okoline.

Zašto se uopšte pravdamo? O netoleranciji prema onome što "strči"

Možda je najuznemirujuće u celoj ovoj temi opsesivna potreba za pravdranjem i neprihvatanje tuđeg izbora. Kao što jedan korisnik foruma kaže: "Smešno mi je što i jedna i druga strana ima potrebu da se opravda i usputno da potkači onu drugu." Zašto neko mora da obrazlaže zašto želi da zadrži svoje prezime, kao što bi morao da se pravda što pojede pet jaja za doručak umesto jednog?

Ovakva potreba za osudom i mešanjem u tuđe živote često proističe iz nezadovoljstva sopstvenim životom. Ljudi koji su srećni i ispunjeni retko imaju vremena i energije da analiziraju tuđe odluke koje ih ne tiču. Kao što je rečeno: "Nameće mi se zaključak da ljudi koji se mešaju u tuđe živote su vrlo nezadovoljni svojim i duboko nesrećni i onda tu svoju nesreću svesno ili nesvesno seju na sve strane." Otpor prema bilo čemu što odstupa od "norme" je odraz duboko ukorenjenog stava da je bezbednije i ispravnije biti deo mase.

Put ka iskrenoj odluci: Poštovanje sebe i svog partnera

Dakle, kako doći do prave odluke? Ključ leži u iskrenom razgovoru i međusobnom poštovanju. Ovo pitanje treba otvoriti što ranije u ozbiljnoj vezi, ne kao ultimatum, već kao razmenu osećanja i vrednosti. Važno je čuti šta partner oseća i zašto, ali je podjednako važno jasno izraziti svoje potrebe.

Odluka treba da bude lična i autentična. Da li se osećaš da bi promenom prezimena izgubio/la deo sebe? Da li ti je važno da simbolički označiš početak nove zajednice? Da li želiš da povežeš oba sveta? Nema tačnog ili pogrešnog odgovora. Postoji samo tvoj odgovor. Kao što je neko rekao: "Ljubav treba da bude obostrana. Ljubav je međusobno poštovanje. U ljubavi nema podrazumevanja običaja ni tradicije, u ljubavi nema bitnije osobe." Ako je ljubav i poštovanje prisutno, naći će se i rešenje koje odgovara oboma.

Na kraju, možda je najvažnija lekcija iz ove burne rasprave ona koju je davno formulisao Branislav Nušić, a koja i danas žalosno važi: ljudi često više vole da vode tuđe živote nego svoje. Suočavanje sa tim bezosjećajnim "svetom" zahteva hrabrost. Zahteva da se okreneš sebi, svojim željama i svom srcu. Jer, kako je rečeno na samom početku - s na sebe se vrati i od sebe kreni uvijek. Tek tada se donosi odluka koja će te ispuniti, bez obzira na aplauz ili zviždanje svatova.